Ne volim Nove godine. Smaraju me uzurbani ljudi puni adrenalina, neumereno opijanje i vera da 1. januar moze da promeni sve. Neke zelje ne moze da ispuni, ni Deda Mraz, podjednako kao ni Bog.
*      

“…Ponedeljak, je 23.decembar. Za koji dan ce Nova godina. Radujem joj se, kiticemo jelku, mama i tata nece raditi pa cemo prvog ujutro odspavati dugo, uzivati u klopi i gledati filmove. A onda ce 4. i moj rodjendan, taaaako se veselim. Mozda dobijem one lepe sarene helanke, jer je prosli put mama omasila broj, pa je morala da ih vrati. Ej, cetrnaest godina, nije to malo, sledece godine, gimnazijoooo eto mene. “.
*

Prve pahulje, nije lose za kraj 1991. godine. Ne sumnja se zlo koje nas je sacekalo iza ugla. Ratovi, mrznja, siromastvo. Decenija koju mirne duse mozes da bacis. Ali, djavola, usekao se jad, strpao u tu jednu deceniji pa ti ne da da je zaboravis. A one prethodne, bezbrizne, sklonjene negde u najdalji kutak uma.
” E, bas sam danas poludela, Ratko iz mog odeljenja nas je zvao na rodjendansku zurku u nedelju, mnogo mi se islo, bice i onaj slatki Micko iz osmog 2. Ali, mama kaze da je bezveze da idem, ona ne zna koje se drustvo skuplja tu i da mora da razmisli da li ce me pustiti. A kad da razmisli kad je vec petak? Ali, dobrom nema veze. Sinoc joj nesto nije bilo dobro, tata je odvezao u bolnicu, rekli su joj da ima upalu pluca i vratili je kuci.
*

Zamisljam kako ce jelka da sija i ogleda se u sarenim kuglama u uglu dnevne sobe. Vec mirise u vazduhu Nova godina, novi pocetak. Ono kad obecas sebi, e, prestacu da jedem slatkise, ma bicu bolja, uspesnija… Kao da neko moze carobnim stapicem da mahne i da nam jos jednu sansu. Ako uprskamo, opet cekamo Novu da sebi i drugima nesto obecamo.
*

“Mama je danas grozno izgledala, valjda se premorila u radnji. Nova ce godina pa svi hoce da kupe malo pecenja, da pocaste porodicu. Moji se razbise od posla, ali valjda ce to biti samo za praznike. Prelezala je ceo dan, bas je bolesna, kaze da se oseca kao da je zgazio voz. Nije mi nista rekla za zurku, ali sam joj ja rekla da ne zelim da idem , da cu ostati sa njom. Samo se slatko nasmejala. Nema veze, ici cu na sledecu zurku.”
*

Koliko puta vam uludo proleti trenutak a vi ostanete da zalite, sto vas je uhvatio nespremne, sto njegova zelja da prodje nije shvacena ozbiljno? Vec cetrnaest godina, zivim gomilu takvih trenutaka, brojim vreme da ga vratim unazad, ali oces, ne moze, ne moze.. *

“Ponedeljak je, a ja sam ljuta na Anu sto je svima rekla da se foliram da mi je mama bolesna, vec da me moji nisu pustili da dodjem. Tata je dosao nervozan i ljut, kaze mamu su ipak ostavili u bolnici. Baka pizdi sto je mama dozvolila da joj rad bude vazniji od svega - smrsala je kaze ona, mnogo, a mama je zeza, “sta ces kevo vidi kolika su mi deca a ja imam ovako lepu liniju”. Ma dacu ja njoj po dupetu kad se vrati kuci, iako je sprcala skoro cetrdeset u guzicu, malo u sali (a bogami i zbilji), prica baka dok meni i mom bratu davezu sprema dorucak. U kuci je tisina, nema onog novogodinjeg ludog osecaja. Baka i tata samo cute, nisu mi ni rekli kad mogu da idem da vidim mamu. Pitala sam kad cemo da kitimo jelku, a tata je samo odmahnuo rukom i izasao napolje. Nemam pojma sta mu je”.
“Dosla je i nova godina. Sedela sam, gledala tv, program bas i nije bio nesto. Baka je rano legla, a tata je otisao nekuda, dosao je tek malo pre 12, neraspolozen, kao da nije bio na doceku, nego ko zna gde. Malo sam promenila novogodisnju (a i rodjendansku zelju). Hocu da mama sto pre ozdravi i dodje, vec mi nedostaje, nisam navikla da se odvajamo(sem ono kad je par puta isla u soping u inostranstvo).

*
Praznjikavo je i tuzno u kuci. Napolju je onaj lepi, suvi sneg, sto prsti dok koracas po njemu. Tate od ranog jutra nema, ja prstima saram po prozoru moje sobe. Odjednom, vidim tetkina kola kako se zaustavljaju ispred dvorista. Ona izlazi sa uplakanim i crvenim ocima. Sve mi je jasno… Vrisak.
Prosla je samo jedna noc, prva bez nje a ja sam odrasla. Sve se raspada, sve je otislo u nepovrat i kao i stara godina. U mojoj glavi haos koji odbija da se slozi i shvati da je vise nema. Tata poslednjim atomom razuma govori, ne, nalozite da se ne radi obdukcija, da ne bude sahrana na Anin rodjendan. Poslusali su ga.
Sutradan, koracam tromo iza kovcega posutog cvecem i ne razmisljam, utrnula sam u nistavilo. Tetka mi prenosi poruku medicinske sestre koja je probdela uz nju: kako je osetivsi kraj plakala jer ne moze jos jednom da zagrli brata i mene i kaze nam koliko nas voli.
“4. januar, najtuzniji rodjendan u mom zivotu. Svi me ljube, tapsu po ramenu, niko nista ne sme da mi kaze. A zelja? Zasto da pomislim na zelju, kad znam da ne moze da mi se ispuni?”
*

Jul 2002. godine. Moj dragi dever Boro uvodi me u prostoriju u kojoj je 130 ljudi, dragih, najdrazih, onih koji me postuju i vole. I navijaju iz sve snage, za mene, za nas. U bez haljini sa otvorenim ledjima, sa buketom, ulazim sa zaledjenim osmehom. Ganjam suzu po sebi dok gosti placu. Jer sve bi dali, kao i ja da se i ona raduje mojoj sreci. Ne dam suzi da ispliva, jer mi ni ona ne bi dala da placem.

*

Nova ce godina, za koji dan. Prva sa nasom Janom. Radujemo se jelci koja sija za nju neprepoznatim sjajem, igramo se sarenim balonima. Zelimo da odemo na selo, gde zvezde sijaju mnogo lepse od novogodisnjih ukrasa.
Drugog januara idemo na groblje. Proslo je cetrnaest godina. A prekosutra cu ja napuniti 28. Pola zivota sam provela bez nje, odrasla preko noci. I zato nemam novogodisnjih zelja, osim jedne - da moja cerka odrasta kraj mene.